Moja koleginica Vera je retko divna osoba pored toga sto je kolega za pozeleti. Zena koja sve moze, spremna da pomogne i izadje u susret. Uz nju nikad neces ostati gladan i tuzan, ona ce to sve srediti. Veru sam upoznala dana kad sam dosla da je menjam jer je trebala da ode na porodiljsko, a ostale smo da radimo uz gomilu prica o deci da se lakse preguraju dani. Samo jedna velika ljubav za nju, gromadu od zene. ❤️

Kazu da je najteze biti covek a ona je to.Nelu ne poznajem dugo ali imam osecaj da se znamo godinama. Ona je neko ko je spreman uvek i svakome da pomogne. Vredna je i odgovorna. Od nje mogu svi nesto da nauce. I radnici i sefovi. Uvek je nasmejana i ljubazna sa svima. Ona je necija cerka,mama,svekrva,baka ... Ona je vodja smene, ali ne voli da se kaze da je sef. Nasa smena je i ne vidi kao sefa smene. Ona je nas drug,podrska,neko ko cini sve da vreme na poslu prodje brze i lepse. Nekada imam osecaj da nisam na poslu vec kuci sa porodicom. Nije potrebno reci njeno ime. Dovoljno je reci teta i svi znaju o kome je rec. Sta god jos reci o njoj bice malo jer ona nije vodja nase smene,ona je nasa TETA.

Moj mentor je pozitivan, nasmejan i duhovit čovek koji nam svakodnevno poboljša i ulepša dan. Osoba koja je uvek spremna da ti nesebično pomogne i podeli sa tobom znanje i iskustvo koje je stekao. Pun razumevanja i strpljenja za svakog od nas pojedinačno koji smo deo tima. Najveću zahvalnost mu dugujem što je bio uz mene od mog prvog pripravničkog dana i bodrio me da guram dalje.

Kada sam prvi put ušla u kancelariju, pored ostalih kolega upoznala sam i Danijelu. Tada, u tom momentu nisam ni slutila da sam upoznala pre svega, jednog pravog prijatelja! Osobu koja je maksimalno posvećena svom poslu, savesna i korektna, spremna da pomogne i koja je uvek puna razumevanja. Obožavam da provodim pauze u njenom društvu jer ih ona sa svojim pozitivnim i na neki način ludim duhom čini da budu uvek nekako posebne. Smatram da svi zaslužuju ovakvu osobu u svom timu, jednu Danijelu, koleginicu kao što je moja! :)

Moj kolega se zove Vladimir Kiselicki. Radimo zajedno vec 20 godina u firmi Global Press i malo je reci da je on osoba koja i meni i drugima ulepsava svaki dan. Pored toga sto nam svako jutro kuva kafu, on je zaduzen i za zabavu, pa nam je tako cesto on jedini razlog za smeh pored gomile posla. Pored toga sto je kolega broj 1 za zabavu, takodje je i uvek tu da pomogne bilo kome od nas, da nas menja kada smo na odmoru, sve u svemu nista mu nije tesko.
Ako neko zasluzuje nagradu za najboljeg kolegu, to je on zaista, jer da nije njega, ja bih iskreno uvenula na poslu......

Evo pišem, o trećoj mojoj koleginici Tijani, diplomiranom farmaceutu, sa kojom sam radila u apoteci Sazofarmu.
Odlično smo se slagale i dopunjavali, ako mi nešto zapne uvek mi je pomagala, čak iako na vikendu, nije joj bilo teško da mi nešto objasni. Draga koleginice, Mogo si mi draga, jer smo otišle da radimo u druge, apoteke, pošto se ova zatvorila

Kad sam počela da radim na novom radnom mestu, bila mi je i nova šefovima tj. Šef apoteke. Jedno,tiho i smireno biće, kojoj nikad nije bilo teško da mi sve lepo objasni, kad god sam bila u dilemi, zvala sam je telefonom i njeno privatno vreme, možda za odmor ili rekreaciju, ja sam joj na neki način oduzimala, uvek je bila strpljiva samnom i sve mi lepo objasnila.
Šef, koleginica kakav, samo poželeti možeš, i imala je taj Niki lep smirujuće osmeh, koji ću uvek pamtiti.Pravi mentor i učitelj, za sva vremena, moja draga šefovima Jelena.

Radim u apoteci , došla je mlada koleginica, pripravnik, lepo vaspitani dete, ja sam je obučavala, ništa joj nije bilo teško, radila je sa osmehom na licu, lepo smo se slagale, više nismo zajedno, ali toliko je bila mila i draga, da će mi večno biti u srcu, i privatno se sad družimo, pošto su nam se putevi razdvojili

Ljubav je za mene privatna stvar i nikad, ni za sto godina, nisam mislila da će mi se desiti na poslu. Smatrala sam za najveći kliše simpatije među kolegama. Ali znate za onu izreku “nikad ne reci nikad”? E, upravo tako. Sudbina je odlučila da me demantuje.
Bio je ponedeljak kao i svaki do tada, ali ovaj put za stolom preko puta mog, sedeo je APOLON.
Bog glavom i bradom. Visok i prezgodan.
Sedajući zbunjena za sto, pogledala sam u nebo i tiho prošaputala: “Svaka čast, majstore, svaka čast!”
Zahvaljujući Božijem dobrom delu, nisam mogla da sastavim misli čitav dan. Čula sam da je dotični lepotan došao kao pojačanje, ali nikako nisam mogla da načujem kako se zove ili da stupim u bilo kakvu konverzaciju sa njim.
Narednih sedam dana započinje moj najveći košmar: pratim svaki njegov korak, pokret, mimiku, a misli ne mogu da sastavim. Posao se gomila, dok ja patim za kolegom. Bože, da li je moguće da se ovo dešava baš meni?
Poznata sam kao radoholičar, ali ove nedelje sam ostajala sve dok je on sedeo na poslu u želji da me nekako primeti. Međutim, kako su dani prolazili i ništa se nije dešavalo, moje maštarije su počele da se proređuju i stišavaju.
Na kraju sam došla do tog momenta da sam samo konstatovala da je ušao u prostoriju i to je to. A onda se desilo čudo. Kunem vam se da je duvao vetar, gromovi su udarali, zemlja se tresla.. Ali to sam videla samo ja, ostali su videli njega kako prilazi mom stolu sa kapri sladoledom.
Zdravo, primetio sam da svaki dan jedeš ovaj sladoled. Igrom slučaja imam dva, pa sam jedan doneo tebi. Šteta da propadne, govorio je on, ali ja ništa nisam čula. Što se mene tiče, mogao je da peva i neku pesmu od Vlade Georgijeva – ne bih znala.
U glavi su mi sva rotaciona svetla radila, dok se jedna panična rečenica odbijala od prazne zidove moje glave: “Reci nešto, reci nešto….”
“Molim?” rekla sam nekim piskavim glasom i zacrvenela se kao nikad do tada.
Zastao je, osmehnuo se, namignuo i rekao polako: “Hajdemo na pauzu...”
Pošla sam za njim kao u nekoj magli, dok su mi se noge tresle: “Bože, samo ne dozvoli da ovde padnem. Samo da se ne osramotim još više…”
Izgleda da sam u nekom od prošlih života uradila neka ozbiljna dobra dela, jer Bog je odlučio da me podrži ovaj put i narednih meseci. Jer od te pauze i Kapri sladoleda sve je počelo i traje još uvek.. Sve, pa i moja neverovatna ljubav na poslu koja se završila predivnim brakom.

Kako najveći deo vremena provodimo na poslu, odnos sa kolegama postaje jedan od važnijih u našem društvenom životu.
Koliko god da se trudili da posao ostane rezervisan samo za posao, bez sklapanja prijateljstava to nije baš jednostavno jer nam je u prirodi da budemo društveni.
Radim u zdravstvu, gde ima puno zapošljenih i velika je sreća kada imaš nekoga na koga uvek možeš da se osloniš i računaš.
Jedna od njih,medicinska sestra, čije je prisustvo prijatno, opuštajuće, ona koja zrači svojom pojavom je Emina.
Ona je pozitivna, energična, solidarna, spremna za nove poduhvate u poslu, uvek spremna da pomogne u svakoj situaciji.
Uvek je nasmejana, spremna za šalu, veliki radnik, borac za pravdu...
Najjednostavnije rečeno čovek pre svega!